Od 25 do 77 godina (Krndija Gyalogtúra)

03.07.2016.

20160703_krndija_hu_hr_mala

Ovoga puta na startnoj crti imamo ne tako puno Mađara (kako smo navikli) i ne tako malo hrvatskih planinara. Naime iz Kutjeva je stigao trojac: Vinko, Predrag i još jedan (ime mu ne znam) 🙁 a zatim Velimir iz Bistrinaca i moja malenkost.

Ukratko popravljamo se. Sve nas je više, i sve smo jači. Bolje smo naoružani (imamo kišobrane). Ne tako davno se znalo dogoditi da hodam sam-samcat sa više od trideset mađarskih kolega. Zamislite samo taj stres i pritisak na mojim nejakim plećima. 😉

Odradili smo punih 20 kilometara i neki metar više. Na Krndije je i vrijeme i podloga bila takoreći idealna za hodanje. Temperatura oko +19°C i mrvica vjetra. Nije bilo blata, sunca, kiše. Samo zezanje i hodanje. Pričalo se na hrvatskom, mađarskom, engleskom i njemačkom, a katkada i znakovnim jezikom to jest rukama i nogama. 😉

U Gazijama nas je u ime Branka Tivana dočekao lokalni planinar Tomislav i osim smiješka počastio šljivovicom (palinka), vatricom u ognjištu i skoro pa hladnom žujom. 😉

Upravo se Róbert Welsch javio sa par rečenica: – Március óta nem jártam a Papukban, nagyon hiányzott már. A Gazije-környéki hegyekben meg már másfél éve, akkor is télen. Ideje volt hát újra elmenni ide. Jöttek újak is, kérdezgették, milyen látnivalók lesznek? Azt kellett mondanom, hogy semmi különös nem lesz. Itt magának a tájnak vannak olyan részletei, vagy távlatai, olyan hangulatok, benyomások érik az embert, amit máshol nem tapasztalhat meg. Azért ide kell jönni. És most is gyönyörű volt!

Od zanimljivosti izdvajam borovnice koje odavno nisu ovako dobro rodile, a nađe se i poneka jestiva gljiva (tko preživi – pričati će). 😉 Već dugo godina, najmanje 6 ili 7, na Papuku i Krndiji nije bilo borovnica. Mislim bilo je, ono par komada… Sada ih napokon ima u većim količinama. Pa tko voli nek’ si ofarba jezik i usne. 🙂

Trenutak je da vam pokažemo i nekoliko fotki od ostatka ekipe. Da vidite što i kako provode vrijeme naše Šapice i Šaponje: Domagoj & Martina, Dražen & Marija (alias Mara) i kćeri Petra & Ana, Sena, Mira, Jasna & Ivan, Jasna & Mladen. 🙂 Neki su skoknuli do Slovačke na Velike Tatre, neki su na Jadranskoj obali, ima i onih što se skitaju po rođendanima, a tu su dobre tete koje čuvaju nećake. No najbolje da procijenite sami kakvo je raspoloženje izvan planine…

Nažalost na slikama nemamo: Marinu, Damira, Ljiljanu, Miroslava i još neke, ali što je tu je i ovo je dobro za stvaranje pregleda situacije – što rade Šapice kad nisu na Papuku i Krndiji…

Sve u svemu, bilo nam je lijepo. Iz naslova priče možemo doznati da najmlađa planinarka ima 25 godina i blago egzotično ime koje nisam upamtio (podsjeća na Erika, ali nije), a najstariji (77 god.) je naš znanac sa Točka i odaziva se na ime Peter Balaž i vrlo je sposoban i okretan planinar.

Robi je kao i uvijek odradio sve sa lakoćom i tako reći na žmurećki, a mi ostali smo hodali, i hodali, i hodali. Mađari su bili sretni presretni, a ni mi nismo bili za baciti. 😉

Slijedeći tjedan ne biste smjeli imati puno izgovora jer se nismo dugo vidjeli. Sukladno tome, mogli bi doći na zajedničko znojenje sa elementima poskakivanja, proklizavanja, posrtanja, uzdisanja. Rumena lica se podrazumijevaju. 🙂

Miša Nicinger