Prugarenje do Londžice

06.01.2018. 

Snijega nigdje ni za lijeka…

6. siječanj poznatiji u katoličkom narodu kao praznik Sveta tri kralja, odlučili smo provesti na putu ka Londžici. Iako su se neki uplašili mogućih oborina – strah je bio u potpunosti neopravdan. Snijega je bilo u tragovima ili ga uopće nije bilo… Pomalo razočarani (bez)snježnom situacijom odlučili smo ipak poći u našu današnju pustolovinu. Krenuli smo iz Našica, te većinu puta cestarili / putarili, a dio čak i blatnjarili što više dolikuje Mečeku. 🙂 S obzirom da smo imali u gostima i kolege iz drage nam Mađarske, sigurna sam da su uživali. Za neke pomalo razočaravujići dan u planini (nizini) ipak je malo začinila zima, koja nas je pošteno pothladila i potjerala da se krećemo, i da nam pokaže kako s njom, iako bez snijega, nema šale. Kratko smo se okrijepili u planinarskoj kući Londžica SPP KT-17 te nastavili prema parkiranim automobilima. Kako i planinari i lovci vole boraviti u šumi bili smo primorani nešto preinačiti našu rutu što na kraju nije ispalo nimalo loše, jer smo ipak planinarili, i prešli koji brežuljak. Sve u svemu bio je to prohladni i lagan početak nove planinarske godine, pa tko bi mogao poželjeti nešto bolje. A svi vi koji ste mislili da imate pametnijeg posla tu negdje po kućama i pred TV ekranima – vidimo se slijedeće nedjelje negdje u planinama…

Marija Bešlić

Prugarenje / Sínen vagyunk

A mai napon a térkép szélén kirándultunk és, ugye nem kell mondanom, ez milyen veszélyes. Egy rossz lépés, és az ember lelép a térképről – hamar a semmiben találja magát… Amúgy gyönyörű volt! Különösen a három túratársnő, aki Pécsről velünk jött. De az erdő is szép volt persze, hóból viszont alig jutott, abból sokkal többre számítottunk. És még ott volt Gita kutya, aki gesztusaiban is, küllemében is oly sokszor emlékeztetett Dolfi kapitányra. S a helyi kutyusok is kitettek magukért. Aztán a bolondozás a horvát és magyar barátokkal… Tele a szívem csudaszép dolgokkal. Kirándulni jó!

Róbert Welsch

A šta da vam kažem? Kad je sve jasno kao dan, a dan je bio kao san, lijep i razigran. Dobro malo hladno, ono brrr, ali tako i treba biti u siječnju mjesecu. Došle su nam kolege čak iz Mađarske, ali ne i oni iz bliske daljine (Našice, D. Miholjac, Sl. Brod, Požega). Jeste li nam svi vi koji ovo čitate nedostajali? Naravno, da, uvijek! Ali znate kako se kaže: “Koga nema, bez njega se može…” Tako nekako. The Ivan je sve napravio da vam bude blizu, jednostavno i lijepo, samo je trebalo doći i uživati…

Kao i uvijek odradismo sve što i zamislismo, iako ovoga puta nismo puno zamišljali (Našice > Palićevac > Londžica i nazad, i to je to). 🙂  OK, imali smo nešto malo odstupanja je bio lov u tijeku, pa su nam sugerirali nekakvo skretanje sa rute. U konačnici smo prehodali skoro 20km. Uistinu nije bilo zahtjevno, osim blage zime (od koje smo izgleda odvikli) i dakako posljedica blagdanskih prežderavanja. 😉

Na startnoj crti se pojavilo nekoliko automobila iz susjedne nam Mađarske, nekoliko novih cura, i ustaljena ekipa hodača predvođena Robijem, ukupno 7 planinara. A od naših sve “moj do mojega” 🙂 mislim šapice vrsne i prave: Vinko, Predrag i Marija + Gita iz Kutjeva, pa Ivan, Jasna, Igor, Tihomir, Dražen i Mara iz Osijeka, od Slatinčana nas troje: Jasna, Marina, Miša, i šlag za kraj Ljerka iz Našica naša najnovija šapica. Ljerka je vesela, vrckava, skakutava, hoda kao prava i nema s njom šale. Ljerka dobro nam došla!

Ukratko, danas smo bili tako nekako, ni mala, ni velika, nego onako “taman” ekipa. 😉

Ponosni dida i nona su nam ispričali sve ali baš sve detalje o unuku (lijep, pametan, mio, drag) kao da smo tamo bili i sve vidjeli. 🙂 Svi su nas hranili i pojili, malo smo se ludirali, dobro zabavili, opustili, zagrijali i ohladili, naslikavali i nasprdavali.

Sve u svemu jedno lijepo nedjeljno glavinjanje (prugarenje), sa tek malo blatarenja. Snijega ima tek malo, leda još manje, sunce se pojavilo na sekund-dva, vjetra je bilo 3m/s, temperatura tako ~0°C. Jel’ može bolje? Ne može. 🙂

U povratku sam sreo trekkera Duška kako se priprema za Slavonsko-baranjsku trail ligu 2019. i malo smo divanili.

Iz obilja događanja, bih izdvojio ljubazni doček gospodina Mirodraga Marinovića koji nas je pustio u planinarsku kuću Londžica i počastio, te prekrasno socijaliziran čopar pasa s kojima smo se svi odreda igrali i mazili.

Lijep pozdrav svima. Szia. 🙂

Miša Nicinger

Fotke su priložili: Dražen, Ivan, Vinko, Robi, Marija, Kata, ma svi 🙂