Kolut naprijed
18.09.2016.
Velika planinarska nakupina (23) okupila se danas na Međi, kako bi u znoju lica svojih odradili pohod sastavljen od radosti & gadosti. 🙂
Pa krenimo redom.
Radosti:
- Došli su nam kolege iz Mađarske: Robi, Marsija, Agi, Iren i Josef, i skoro sve živuće šapice: Ivan, Jasna 1, Vlasta, Svjetlana, Tomislav, Jasna 2, Damir, Ljiljana, Dubravka, Vedrana, Božana, Dobrila, Suzan, Dražen, Marija, moja malenkost, plus nekoliko malodobnih potomaka i budućih nada: Iva & Ana. 🙂
- Početak pohoda krenuo je nizbrdo, milina.
- Svi odreda su papali sjemenke bukvice, a neki od nas su nakupili i nešto malo lješnjaka.
- Hodali smo stazom jednog od najdugovječnijih i najstarijih planinara poznatog kao “Deda Rački” (Antun Rački – Dida, 1927. – 2014.) koji je na ovoj fotki imao 82. godine, a fotkana je krajem 2009. godine, točnije na MDP-u u prosincu mjesecu tijekom uspona zapadnim grebenom, tamo negdje ispod najvišeg slavonskog travnjaka…
- Ručali smo u dvorištu kod Branka Tivana.
- Nije bilo ni vruće, ni hladno.
- Imali smo dovoljno vode u ruksacima i za nadoponu (izvori i slavine).
- Vlasta je pomagala u realizaciji filma i foto galerije.
- Podijelio sam stanovitu količinu drvenih bedževa sa znakom šapica.
- Dvije najmlađe planinarke, iaki nisu dosegnule niti tinejdžersku dob – uspješno su svladale sve poteškoće, uspone i padove.
Antun Rački – Dida & Miša Nicinger na Zapadnom grebenu 2009.
Gadosti:
- Poslije obilnog ručka krenuli smo naglo uzbrdo svladavajući 35% uspon, koji je neki pametnjaković nazvao “Ravno brdo”!
- Marija žmiri na fotki br. 19. pa sam joj dodao naočale. Drugi dvoje su dobro ispali, pa nema smisla da ispaštaju.
- Jeli smo sjemenke bukve zbog čega će mnoge životinje izumrijeti i ostati gladne.
- Nitko se nije ponudio napisati priču, k tome su glatko odbili sve moje vapaje i uvjeravanja, kako je to dokumentarnog karaktera, kako se time privlače novi kadrovi.
- Nekoliko puta do sada sam slušao priču o Razbijenom kolu, ali je nisam zapamtio.
- Više puta sam čuo kako se na mađarskom kaže “bijelo”, ali nikako ne uspijevam upamtiti, pamtim samo “crno” (fon. fekete).
- Vlasta bi me uspješno mogla zamijeniti, moram se boriti i biti bolji snimatelj. To znači više fotki, više video zapisa, više priče i dosađivanja, neće mene neka balavica izbaciti iz posla.
- Nisam ponio podguzne podmetače. Mnoge su cure zbog toga bile tužne jer im nisam uzeo mjeru kako sam obećao. 🙂 Budem, a možda i ne, ako opet zaboravim.
- Jedna je Mađarica gadno pala i zaustavila se na velikoj bukvi, malo poslije jedna Hrvatica umalo nije dobila drvetom po glavi.
Eto tako vam je to bilo…
Prilično znojno i na trenutke naporno. Nekima od uspona, drugima od mene. No sve to čini ljude sretnima i dolaze po još. I znate što nekima uopće nije dosta. Postali su nezasitni! 😉
Čudan je taj boravak u prirodi, valjda kisik opije i pomuti razum svima, a ne samo astronautima.
Hvala svima na ugodnom druženju i toleranciji spram pera i objektiva.
Miša Nicinger
A evo i par riječi koje je upravo poslao kolega Robi:
Odaútban Keke azt mondta a kocsiban, hogy azért szeret kirándulni, mert akkor jó emberek között lehet. Nagyjából el is ment volna a fülem mellett ez a közlés, de aztán… elsőként érkeztünk a találkozóhelyre, ahová hamarosan befutott az első horvát kocsi, tele csupa mosolygó idegennel. Majd a következő, dettó. Aztán már sorjáztak az autók, régi és kevésbé régi ismerősökkel. Nagy összeborulások a régen (legalább 2 hónapja) látott barátokkal; Ivan, Jasna I. Jasna II., Miša, stb. A banda a szokott módon összekeveredve, hülyéskedve, kacagva, bikkmakkot meg sütiket falva végigjárta a kijelölt útvonalat a gyönyörű tájban, aztán szenvedélyes búcsú következett. Ez az egész kezd már túlmutatni 2-3 ember barátságán. Horvátok és magyarok arra szövetkeznek itt, hogy együtt töltsék a szabadidejüket. Nemcsak egy helyen, hanem közös programokkal, egymással.
Amíg ilyen dolgok történnek, addig messze még a világvége!
Róbert Welsch
