Crazy tura
30.04.2017.
Znate onu izreku: “Malo nas je al’ nas ima”? E pa istinita je! Šapica ima toliko da možemo hodati po 5-6 planina istovremeno. Sukladno tome – Šapice su danas bile na preko nekoliko različitih lokacija. 🙂
10-ak šapica iz: Osijeka, Požege i Slatine se za vikend odvažilo hodati 50-ak kilometara po Lošinju, 4 člana iz Kutjeva su otišla na Mljet, nekolicina iz Požege na Zapadni greben i sve u tom stilu…
Ostatak šapica iz: Slatine, Donjeg Miholjca, Našica, Orahovice, Feričanaca, Valpova i Osijeka je danas upriličio zajednički pohod sa kolegama iz Mađarske iz usput smo animirali nove članove iz susjedne nam države i dva simpatična para iz: Zagreba i Varaždina.
Sve to naravno ima i svoju cijenu! O da… Ostali smo bez vodiča, pa smo imali dosta poteškoća kako bismo održali integritet skupine. Tijekom pohoda smo gubili i dobivali priučena vodiče, dvojci i trojci su nam nestajali i ponovno se pojavljivali, oni koju su nas čekali na pola puta (poput Miroslava iz Jakšića) nas nisu uspjeli dočekati ili su čekali jako dugo na Jankovcu i sve u tom stilu.
Uglavnom, bilo je konfuzno jer smo dosta vremena čekali jedni druge. Tura je bila zahtjevna, a dio šapica nije bio spreman ili zainteresiran to odraditi kako je prvotno zamišljeno. U konačnici je sve to istovremeno bili malo bedasto i vrlo zabavno. 🙂
Ukratko, ljudima i planinarima treba čvrsta ruka i nulta tolerancija. Demokracija je ionako izmišljena budalaština (u teoriji) da bedaci (u praksi) misle kako o nečemu odlučuju. Moš’ misliti!? 🙂 Od sada uvodimo tiraniju. 😉
Robi na ovo sve kaže:
A mai túra eléggé bolondosan alakult. Kicsit zizis volt a banda, s mivel a szokásos vasszigorból ezúttal engedtünk, így megtapasztalhattuk a liberális demokrácia minden gyönyörűséges problémáját. Én pl. azt sem tudom, ki volt a túravezető? Ha volt egyáltalán. Azt sem tudom, hányan voltunk? Itt elmaradt három, csatlakozott másik három. Aztán elveszett kettő, de jött egy új. Aki mindjárt ment is. Aztán meglett a két elveszett, de a csoportképen ott feszít két idegen is. Kavalkád! És még élveztük is ezt a kavalkádot, én pl. nagyon jól szórakoztam, igaz, mivel úgy alakult, hogy a túrának több kezdő és végpontja is lett, én később kezdtem, előbb végeztem és jóval kevesebbet (13km környéke) mentem, mint a többi zizzent agyú. 🙂
Az áprilisi tél egyébként jól helyben hagyta az erdőt, elég szokatlan a bükkerdő fagyperzselte lombja, Jankovaccal szemben a Sokoline gerincre vezető festői út pedig komplett military akadálypálya a sok bedőlt faóriással. De még így is gyönyörű. Mindig elcsodálkozom a természetben, hogy lehet ennyire szép? Ma is csak tátottam a számat.
Stvar je u tome da smo mislili (a misliti i srati nije isto) da će na ovaj pohod doći samo brzi i ludi. Tako da samo nas nekoliko (i u tom odabranom sastavu) odradimo pohod na brzinu i uz veliku silinu. Malo smo se preračunali, i to je to… Ispričavamo se svima koju su zbog toga patili. 🙁
Sa druge strane gledano – meni je najzabavnijhe bilo kad smo sreli poveću skupinu planinara iz Pečuha koje sam isprepadao i kada sam skužio da su to tuđi Mađari upoznao ih sa našim Mađarima. 🙂 Tek tada je krenula priča “naših & njihovih” i upoznavanje planinara iz istog grada koji se međusobno ne poznaju. Baš sam bio ponosan tada. Ah. Nije ni meni lako… 🙂
I kao što Robert kaže, ne znamo ni tko je vodio, ni koliko nas je bilo, ni koliko se nas izgubilo, ipak smo puno toga prehodali, ispričali se i zabavljali. Bilo je tu 7-8 vrsta kolača, hrpa slatkiša, voća, kave i soka. Znoj se cijedio, a umorne noge klecale. Tako i treba biti. Kraj priče.
Lijep pozdrav svima i vidimo se opet, negdje, nekad, sa ove ili one strane Save i Drave.
Miša Nicinger
