Bokeški maraton 2024.
15.12.2024.
Kad su se malo slegli utisci, evo i mog osvrta na ovogodišnji Bokeški maraton, gde sam trčala svoj prvi polumaraton. Zapravo, prvi “pravi” polumaraton, budući da COVID virtuelni polumaraton u Beogradu zimi i nije bio baš najsjajnije iskustvo. Nakon toga sam se držala distanci uglavnom do 10 km, pod onim izgovorom “možda i nije to za mene”, ali mi je nekako u podsvesti stajalo da ipak jeste. Ispostavilo se da u trčanju distance od 21 km može i te kako da se uživa, a više o tome možete pročitati u nastavku teksta.
Naslovna fotografija: Nataša Šustić
Sa nekim ozbiljnijim pripremama sam počela u septembru, trčala tri treninga nedeljno i sve je išlo po planu do novembra. A onda se nakon jednog dužinskog treninga javio bol u levoj nozi koji mi nije otežavao samo trčanje, već i hodanje. Smanjivanje dužina, kreme, ali nikako da prođe.
Kako mi je ova trka bila na listi želja iz ličnih razloga, jer sam detinjstvo provela u Boki i stajala u kalendaru kao jedan od highlight-a godine, odustajanje nije bila opcija. Možda bi to bilo racionalno u tom momentu, ali rekla sam sebi: “Ideš, pa kako bude”.
Savet koji sam dobila je bio da radim malo vežbice i odmaram, u prevodu da batalim svoj plan treninga, koji je tad bio na preko 30 km nedeljno. Nisam imala baš puno opcija, pa se moje treniranje svelo na trčanje 3,4 km i trening snage. U mentalnoj pripremi mi je pomogla malo i trka na 10 km neke tri nedelje pred polumaraton, bilo je teško ali izdržljivo. Kao osiguranje da ću biti sebi “accountable”, razglasila sam da idem svima koji me poznaju i ne poznaju (jer malo dodatne motivacije nije na odmet). 😀
Ako se nađete u sličnoj situaciji, moj savet je: otiđite i ispoštujte sebe, nije toliko bitan “pace”, vreme, stvarno je najvažnije učestvovati i uživati što ste tu. Barem je kod mene to bio slučaj.
Mejlovi sa najavama za trku su stigli na vreme, čak sam i pisala mejl podršci da se raspitam oko prevoza i dobila odgovor u prilično kratkom roku, a i “Race guide” nam je stigao u nedelji pred trku. Eto i prve pohvale za organizatora.
Kraći video sa glazbenom podlogom 43. min.
U Boki je najavljivano super vreme na dugoročnoj prognozi, a onda par dana pred trku vidim pljuskove sa mogućom grmljavinom. Šta je tu je, ipak je decembar. U subotu stižem u Tivat i stvarno, potop. Preuzimanje startnih paketa je bilo dobro organizovao, primetila sam da su nekima tražili dokumenta, a nekima ne, možda jer je bila gužva, jer smo svi došli u pauzi od kiše. Posebno su me oduševila deca volonteri koji su posao radila profesionalno, kao da im je to svakodnevna praksa. Startni paket je bio prilično OK, rekla bih prosečan, ali bi bilo dobro da su barem dodali neki gel, s obzirom na distancu.
Dolazi i nedelja, dan trke. U 5h i dalje pada kiša, nastavlja do 6 ili 6:30h. Vremenska prognoza kaže da prestaje u 7, i stvarno, tada je stala i više je nije bilo. Eto prvog dobrog znaka. 🙂
Stižem na Pine, ljudi su se već skupili, ostavljanje stvari bilo je dobro organizovano i nakon toga sledi zagrevanje i čekanje na ulazak u startnu zonu. Sad je već potpuno jasno da neće biti kiše, prilično je toplo, savršeni uslovi za ovo doba godine, bez vetra. Ulazak u startne zone nije baš ispoštovan, pa smo se gužvali i ušli kako je ko stigao, dosta bržih trkača ostalo je pozadi. Ali ništa strašno, nakon manje od 5 min od početka trke smo i mi sa samog kraja već prošli startnu liniju i lagano krenuli. Prvih par km smo išli prilično kompaktno, bilo je gužve ali ne previše, imali smo dovoljno mesta. To je i jedini deo trke koji nije tik pored mora. Od starta smo imali podršku prolaznika, kao i orkestar pred izlazak na obalu.
Okrepnih stanica sa vodom i voćem je bilo dovoljno za polumaraton, posle 15 km su bile još češće, što je stvarno značilo. Bilo je i puno volontera, samo nije bilo kanti za smeće pa su čaše za vodu letele na sve strane (ali barem su bile papirne).
Prvih 10 km mi je dosta brzo prošlo, bola u nozi nigde, kreće bol u kolenu druge noge ali uz malo stajanja i istezanja ide se dalje. Negde pre 15 km vidimo i prvog maratonca i polako se prebacujemo na desnu stranu da napravimo mesta. Tu smo se već dosta razmakli pa nije bilo sudaranja i guranja, čak i na uskim delovima staze. Nakon tog 15-og km, znam da ću istrčati trku. Ispade da je onaj savet “odmaraj” bio dobar, uželela sam se trčanja pa mi je vreme brzo prolazilo, nisam imala onaj momenat: “Kad će ovo više da se završi?”. Stala sam na nekih 17 km malo da se istegnem, kada mi je prišao biciklista da me pita da li je sve OK, da li mi treba gel ili nešto i kaže “Pa trči ako ne treba!”. 🙂 Od tada kreće odbrojavanje, još 4, još 3, još 2…Kad je dodao još 1 već smo ušli u Kotor i u poznate ulice kojima sam šetala kao mala. Taj poslednji kilometar je bio jedan od lakših, ubrzala sam jer sam imala još dosta snage i kad sam prošla kroz Cilj jedina misao mi je bila: “Pa kako je već gotovo?”.
Delovi trke jesu bili naporni, ali uživanje u tom danu je za mene bilo preko 90%, zaista. Medalje su bile dodeljeljene u uličici nakon cilja, da se ne pravi gužva, nakon čega smo usmereni na mesto za preuzimanje stvari. Opet od mene pohvale, dobili smo stvari jako brzo, kao i vodu, voće i kikiriki. Nakon toga usledila je dodela medalja pobednicima po kategorijama, obraćanje organizatora, lutrija. Među ljudima je vladala sjajna atmosfera, plesalo se na “Trgu od Oružja” kao da nismo trčali taj dan. I naravno, razgledanje po Kotoru i kafa na suncu, jer zašto ne dodati još 10 km lagane šetnje. 😂
Povratak za Tivat je bio organizovan i tu idu posebne pohvale za organizatora na brodskom prevozu. Bio je ograničen broj mesta, ali sasvim dovoljno vremena da se stigne nakon završetka celog programa i zatvaranja trke. Usledila je lagana vožnja do Tivta, pratili smo obalu kuda smo i trčali. Dobra stvar kad sami idete na trke je što ćete sigurno upoznati nove ljude, tako sam i ja eto od Miše dobila zadatak da napišem ovaj tekst, kao i savete šta od trka trčati sledeće godine.
Prva na listi je zasigurno ova trka, a budući da organizator uvodi i distancu od 10 km, ni manje iskusni trkači nemaju izgovor da je preskoče. Za svakoga ko razmišlja gde da trči prvi polumaraton, ne tražite dalje. Sve u svemu, jedan apsolutno sjajan dan i najiskrenija preporuka – Dođite u Boku! – napisala je Katarina Zec iz Beograda
Kompletan video zapis 145 min.
Moja ispovest sa staze (ne ponovilo se) 😂
Za početak, željela bih da zahvalim Miši što ste prihvatili moj poziv i pristali da se nađemo i popijemo kafu skupa. Pravo je zadovoljstvo upoznati Vas, jer ste jedinstveni na YT sceni i delite samo pozitivu i zdrav stil života. Da se vratimo sada na maraton i dan trke. Do samoga početka trke bilo je neizvjesno da li će padati kiša ili ne, ali se na kraju razvedrilo i pustilo nas da uživamo u svim čarima zaliva duž staze.
Velika je zamjerka organizaciji (kao i svake godine do sada) vezano za predaju stvari, iako je na kraju sve dobro prošlo. Mijenjanje u poslednjem trenutku gde se stvari predaju može da izazove nepotreban stres trkačima, a zapravo bi celo iskustvo trebalo da bude uživanje.
Trka je krenula tačno u 9h uz taktove Kola Bokeljske mornarice i svi smo krenuli ka ostvarenju svojih novih ciljeva – samo završetka trke ili novog PB-a. Za mene je ovo bio prvi maraton i imala sam samo jednu želju – da ga završim u vremenskom limitu. Okrepa duž staze je bila odlična, volonteri su bili brzi i puni podrške – hvala vam jer bez vas ova trka ne bi bila ista.
Kako sam već trčala više puta polumaraton, znala sam šta me čeka duž prvih 21km, a potpuna nepoznanica mi je bila za ovo dalje, što je i dobro, jer da sam znala, nikada se u ovu avanturu ne bih upustila.
Na 30-om kilometru sam još uvijek imala nešto snage, pozdravila se sa svim volonterima i organizatorima maratona i čak se našalila na svoj račun pitajući ih jesam li ovo ja posljednji takmičar na stazi. Pravi pakao i borba između želje da se završi trka i snage (koje skoro da nije ni ostalo) je krenula nakon 32. km. Nisam više imala snage za trčanje i samo sam nastavila da hodam; rekla sam sebi – imaš još 10km i 2h vremena, možeš ti to, i nekako sam izgurala do 41. km gde me prestigao jedan gospodin i odmah iza njega je išao i poslednji trkač koji je počeo sve više i više da ubrza, a mene je počela panika da hvata, kako da dozvolim da budem poslednja samo kilometar pred cilj… tako da sam ja potrčala najjače što sam moga, i na kraju ušla u cilj kao pretposlednji trkač i naravno sportski se pozdravila sa druga dva trkača koji su ušli iza mene i čestitala im na velikom uspjehu.
Organizacija je ove godine obezbedila posebne nagrade za takmičare iz Crne Gore, tako da sam na svom prvom maratonu osvojila nagradu u kategoriji žene iz Crne Gore. Nisam bila svesna da je samo jedna žena iz Crne Gore mimo mene bila prijavila maraton, te se nadam da će narednih godina biti veći broj prijava. Laskava nagrada drugog najboljeg vremena za žene iz CG imaće posebno mjesto na zidu gde će biti sve medalje okačene (nećemo više spominjati da su bile samo dve žene, to će za sve druge biti tajna, kako ne bi umanjili značajan uspeh). 🙂
Na kraju dana, organizacija je obezbjedila i lutriju u kojoj su učestvovali svi takmičari i podeljene su vredne nagrade sponzora Bokeskog maratona. Ne znam za Vas, ali ja sam već prijavila, ali ovaj put opet Bokeski polumaraton i radujem se ponovnom druženju i nadam se da ćemo imati prilike, da se sretnemo na nekoj od staza.
Za kraj, zahvalila bih djevojci Milici koja je trčala uz mene prvih 21km i bila sjajna podrška, prijateljima iz Triatlon kluba Herceg Novi, kolegama s posla koji su isto učestvovali na Bokeškom maratonu, velika zahvalnost Miši i Mariju za sve savete koje su dali za što lakše istrčavanje maratona, i naravno najveća zahvalnost ide mom Nikoli, kao najvećoj podršci za sve moje sulude ideje. – napisala je Maja Kusturica iz Herceg Novog
3d Relive Bokeškog maratona
* * *
Daleko je Crna Gora od Slavonije, predugačka je to vožnja i zamor od puta (mislim na sjedenje i neaktivnost). Četiri puna dana su nam bila potrebna za nekoliko sati trčanja. Ukratko, to je prekratko za bilo kakav doživljalj na putu i/ili Boki Kotorskoj. Potrebno je barem 10 dana za upoznavanje, obilazak, planinarenje i druženje sa domaćinima. Balkanske i poluBalkanse državice treba ispedalirati na biciklu u dobom društvu tijekom 30 do 45 dana, e to bi bilo ono pravo. 🙂
Mnogi organizatori, ne znaju koliko im ja pomažem, ali niti koliko sam poguban ako me ne zadovolje na stazi. 🙂 Svi snimaju promotivne spotove, pri čemu ušminkaju početak i kraj, a samo ja radim reportažu od početka do kraja događaja. To znači uvid u utrku, bez cenzure i mogućnosti da se utječe na ono što sam doživio na tom putu… Dakako, cilj je samo jedan, druženje i trčanje, a zatim i prenijeti dojmove sa utrke drugim trkačima, i nježno dati sugestije organizatorima, kako bi utrka slijedeće godine bila bolja.
Većih primjedbi na Bokeški maraton, nećete vjerovati nemam, osim jedne koja bi jako puno pomogla volonterima. Nije tajna, da jako cijenim te ljude koji se brinu za naše potrebe i trpe sve naše gluposti tijekom 6 do 8 sata stajanja na suncu, kiši, vjetru i gledaju horde trkača kako se sapliću, guraju, uzimaju, bacaju, pokušavaju biti zabavni, ljubazni, dosađuju i samo rade nered… Ukratko, na okrepama je trebalo biti nekoliko velikih kontejnera ili cca 10 kanti za smeće u nizu, znate ono, na svakih 10 ili 20 metara razmaka, tako da trkači mogu u bezglavom i suludim jurcanju ubacivati čaše i kore od voća unutra… Dobar primjer su veliki cestovni maratoni u Ljubljani, Beogradu, Zagrebu… Ustvari to je više sugestija, jer nama trkačima ne smeta bacanje svuda okolo. Mnogi kao da uživaju u tome, pa malo bace u more, malo u rijeku, šumu, a ni bacanje kod susjeda nam nije mrsko. 😉 Uostalom koga je uopće briga za tu tamo neku ekologiju i prirodu.
Stajao sam mirno na okrepi i viče mi frajer da pazim, iako nisam radio nagle pokrete, on je mene vidio, ja njega nisam, jer nemam oči na leđima. Ne zamjeram, nego općenito trkači se jako glupo ponašaju na okrepama, žure, otimaju se, padaju, bacaju, kao da je borba za život u pitanju i kao da se natječu za olimpijsko zlato! Približni 99,9% nervoznih trkača nikada neće vidjeti postolje! Opustite se ljudi i malo uživajte na okrepama, budite nasmijani, veseli, polako popijte i pojedite. Cesta je za trčanje, a okrepa je osvježenje i nadopunu, sve treba polako i na miru. A kad progutaš, kažeš hvala, daš petama vjetra tj. stisneš malo gas i trčiš stotinu ili dvjesto metara bržim tempom da nadoknadiš gubitak vremena na okrepi.
Meni je utrka prošla super, bez grčeva, bez bolova, bez ijednog prehodanog metra. Inače ja vam ne koristim baš energetske gelove, ali sam sada uzeo jedan i zamazo se kao svinja, ruke su mi bile ljepljive. Pa sam čak i objektiv uspio isprljati, a da to nisam skužio. Završnica maratona mi je katastrofalno mutna… Mnoge kadrove sam izbacio i žao mi je zbog toga. 🙁 Pojedini kadrovi su očajno mutni i zamazani, a trkači nikad više raspoloženi za snimanje. Ovo je valjda prvi maraton na kojem je 80% trkača pozdravljalo, pljeskalo, bilo dobro raspoloženo i za snimanje spremno! A tako je bilo, prije i poslije utrke. Uostalom imam dokaze na 145 minuta video zapisa. 🙂 Čak me i sažetak namučio tijekom montaže, jer mi je bilo žao brisati sve te drage ljude i lijepe scene. Preporuka je da video gledate u društvu sa drugim trkačima, jer ovo definitivno nije za obitelj i one koji ne znaju kroz kakve muke trkači i posebno maratonci prolaze na stazi. Osobno preferiram video sa glazbenom podlogom, jer sam sebe više ne mogu podnijeti, ni glas, ni priču, ni disanje. Dosadio sam si… Haha.
Organizaciju maratona potpisuju ozbiljna imena iz svijeta sporta, na čelu im je Kristijan Sindik iz Splita, brojni volonteri iz Dubrovnika, domaći ljudi (Kotor i Tivat) i meni dragi planinari iz P.K. Vjeverica. Bokeški maraton nema niti jednu zamjerku – svega je bilo u izobilju, domaćini su srdačni, a cijene pristupačne. Preporuka za trčanje je 10 od 10. Posebno bih istaknuo atmosferu na startu i cilju. Toliko mladosti, ljepote, glazbe, plesa i dragih ljudi, stvarno dugo nisam vidio. Spomenimo i fotografe na Bokeškom maratonu, koji su vrijedno škljocali i napravili na tisuće izvrsnih fotografija. Sve fotke su javno dostupne tj. besplatne, što je veliki plus u odnosu na druge velike maratone, gdje komplet fotki košta ~30 €.
Ovim putem se zahvaljujem svima na toleranciji spram kamere, a najviše mojim vrijednim curama (Maja i Katarina) koje su našle vremena i napisale svoje osvrte na Bokeški maraton, i puno mi pomogle u realizaciji ove reportaže.
Miša Nicinger
Fotografije su priložili: Mario Pavičić i Maja Kusturica
Rezultati: https://live.3hercegnovi.me/event/BM24/results
* * *
Ako trebate: webshop, web hosting, vlastiti server ili dizajn web prezentacije – pišite na info@midnel.hr i zatražite ponudu, jer Internet je naše igralište – https://midnel.hr
