Bokeški maraton 2025.
14.12.2025.
Znala sam da sam druželjubiva, ali da ću upoznati čoveka koji će me pitati da napišem tekst za sajt – ni slutila nisam! Ne želim da zaboravim nijedan detalj mog prvog maratona! Zašto dan posle trke ne mogu da spavam duže? Samo mi naviru sećanja od juče… Mama je plakala na cilju, a ovo joj je bilo prvo putovanje u penziji. Organizacija odlična! Ako bih imala nešto da zamerim i predložim, to su sitnice… Na primer, moglo bi da se organizuje graviranje medalja tu u Kotoru ili sutradan u Tivtu. Bravo Bokeškom maratonu za ljubaznost, za mejlove, za okrepne stanice, bravo za volontere, bravo za lutriju, bravo za sve. Moj predlog za lutriju je da se dele kotizacije za Boku za narednu godinu i za polumaraton i za maraton. Lutrija je bila zanimljiva…
Trka:
Upoznajem par ljudi na startu, tražim pogledom pejsere i na balonima piše 4:45 i 4:15 pa ja pitam njih jel vide 4:30 pa ga ugledamo. Kažu: pa ti planiraš to vreme za prvi maraton!? To je ambiciozno. Nisu me uplašili. Istrčala sam za 4:09 po Garminu – Marathon, pravu distancu maratona, a trku za 4:12 po merenju chip time, ali trka je više stotina metara duža.
Prvi maraton znači da idem u nepoznato! (Najduži trening mi je bio 35km.) Taktika je normalna: prvu polovinu ne žuriti, da bi se uživalo i u drugoj polovini, i da bi se imalo energije. Baš je uspela taktika, prvih 21km sam išla čak oko 2:10 a onda je usledilo uživanje na pejsu 5:30 i sigurno ću istu taktiku primeniti naredni put. Upija se lepota koja nas okružuje i lepota zajednice koja se bavi sportom. Sada ono čuveno: da li je bilo krize? Na 39. kilometru mi se prispavalo! Tačno znam da će svaki maraton biti priča za sebe i da verovatno na nekom neće biti toga da mi se spava… Mama posle kaže: to se umor ispoljio na taj način. Ali tu su ostala još samo tri kilometra, manje od tri, ali mozak kaže dosta. Noge idu, noge su dobro, a kad se prođe 40. kilometar, to je veliki broj a mozak kaže kad će kraj… Pitaju me ljudi da li sam hodala, nisam, samo kad sam pila vodu da se ne bih ispolivala, jer se neće osušiti zbog vlage. Nisam hodala na ta poslednja tri kilometra, to nije opcija za mene ako su dobro kolena i stopala i sve ostalo. To je fora – da se na maratonu prevaziđe nešto, sve što može, sve što nije povreda koja bi se povećala… Maraton je borba glave.
Blizu cilja, uz zidine Kotora gledam u sat jer sam izmerila 42.2 i učini mi se da je ispod 4:10 i kreće neopisiva sreća. Vidi me jedan momak maratonac: “ima li kraja”, kažem “izmerila sam već 42.42”, on “meni već 42 i po”, nastavljamo ka ulazu u zidine starog Kotora i posle ga više ne vidim da li je ispred mene, da li iza, samo “bacam” šaku levo i desno kako publika namesti i samo osećaj kao da si uradio nešto veliko, još veće nego što si mislio. Bravoooooo publikoooooo!
Trka, detalji:
Od gužve ne vidim gde se ulazi u startne zone, uđem u neku pa pitam koja je ovo pa prođem napred. Ali ovo nije zamerka, samo sam prvi put tu i nisam došla još više vremena ranije da pogledam pa da odem da se zagrevam. Eventualno bi mogli da se stave neki baloni sa zonama, da se zakače za ogradu.
Ona gužva na startu trke mi ne smeta jer sam znala da je plan da idem sporije na početku i čuvam snagu za drugu polovinu maratona, ali ne deluje kao start za rekorde jer smo ipak svi krenuli odjednom, umesto za sve zone posebno.
Na startu sam upoznala Petra sa Cetinja koji je trener za decu i koji se sprema za ceo Ironman, a već je završio half Ironman, to je za divljenje. Na Bokeškom maratonu je jurio 3:50 – 3:55 pa se nadam da je uspeo i da je zadovoljan. Naravno, sreli smo u toku trke tako što je on već napravio zaokret, ali me uočio i stavio šaku da se pozdravimo. E to je veliki čovek. Malo izgubi energije što ne drži ruke uz telo, ali meni daje podršku. Rekla sam ‘naravno’ jer je staza zaista takva da sretneš one koje znaš, ali ja sam njega srela opet i to na cilju! Izgrlili smo se! Kaže da li si zadovoljna, ja samo klimam glavom sa širokim kezom. Eto, vi kažite, od silnog mog uzbuđenja, nisam ga pitala, jel i on zadovoljan rezultatom. Nadam se da ćemo se opet sresti u Boki.
Na polovini trke, mama me je čekala na okretu, to je prvi okret, i snimila, i vikala, i bodrila. Iznenadila me je, jer sa joj rekla da uživa u šetnji i kafi dok ja trčim, jer ćemo posle da sedimo i jedemo, ali kad malo razmislim naravno da je stigla da ode na kaficu i krempitu dok traje prva polovina maratona, za prva dva sata trke, i baš zato što je iznenađenje – zato je bilo još veći vetar u leđa.
Zbog tako dobre publike u cilju želim opet da dođem. U toj masi nisam videla mamu, jer sam raširila ruke i pogled ka gore i bila prezahvalna što sam dobro prošla prvi maraton. Pre trke sam mislila kako ću u ciljnoj ravnini da stanem i izgrlim mamu preko ograde i nastavim kroz cilj, ali prvi maraton je to – adrenalin.
Ostaće misterija – da li je staza malkice duža i pogrešno obeležena ili sam ja baš toliko krivudala na okrepnim stanicama. 🙂
A za umor, kada me pitaju ljudi da li sam posle cilja htela samo da sednem ili sam imala još energije – ja kažem kako sam đuskala uz muziku sa bine! Definitivno nisu stopala za skakanje po toj ploči starog grada, nego lagano đuskanje. To je ta kombinacija glave, srca i stopala: srce bi skakalo da može, ali stopala sabiraju šta su prošla…
Na početku trke popričah sa dečkom koji ima protezu od kolena ka dole. Ovo mu je drugi polumaraton. Prvi je bio u Trebinju. Kakav primer svima. Bravo i samo napred!
Na početku trke me dodirne sa leđa moja drugarica Bilja! Trči polumaraton, prestiže me, kaže mi: “ti samo polako”. Hoću. Baš je lepo što se desilo da me uoči, jer se nismo videle na startu. Lepo mi je da sledeći put kad prolazim taj deo mogu da se setim kako smo se srele. Oduševljena je trkom i sigurno dolazi opet u Boku sledeći decembar. Plan je da budemo zajedno u smeštaju sa društvom.
Na početku trke dok smo još u Tivtu srećem maratonca Baneta i to mu je 13. maraton u 2025. godini, a ukupno 68. maraton. Još bi ove informacije više značile kada biste znali godište. U tridesetim je. Trči lagano polumaraton sa prijateljem i onda drugu polovinu maratona sam. Uočio me je opet tokom trke i uspeli smo da razmenimo par reči. Hvala Bane za reči podrške! Gledala sam posle da ga vidim u cilju, ali verovatno je prošao dok sam se presvlačila i posle se nismo sreli.
U prvih par kilometara je uzbudljivo, jer sve vreme mozgam koliko ću brzo da trčim, da li treba brže, da li sporije… Vrebam iza pejsera 4:30 a oko njega se okupili trkači pa čujem ponešto što kažu: “kad ćemo gelove”, “kad ćemo kofeinski gel”, pa kažu “meni je prvi maraton”, “i meni”, “i meni je”, i tako… Na prvoj okrepi, pejser kaže uzimamo vodu iako smo tek krenuli, bar gutljaj, ne preskačemo. Prihvatam savet za tu vodu. Posle krećem ispred njih i razmišljam kako ću samo malo ispred njih ići. Onda nalazim tempo koji mi odgovara i ostavljam ih iza. Nakon nekog vremena, želim da stignem pejsera 4:15 bez žurbe, i stižem čoveka, kad ono 4:45. On je ispred onog 4:30. Na startu su bila dvojica 4:45, valjda je jednom taktika brže pa kako preživi posle, a drugom lagano i ravnomerno i kako treba. Odustala sam od razmišljanja gde je pejser 4:15 pa ga prestigoh na nekim poslednjim kilometrima, ne znam tačno. U tom trenutku nije niko bio pored njega, kažem mu “pa nema nikoga sa Vama”, kaže on “možda će sad da stignu”.
Jedan od najboljih utisaka je sunce svaki dan tih pet dana, dok je u Beogradu magla. Baš smo imali sreće sa vremenskim prilikama. Sunce koje smo upijale svaki dan (takozvano gušterisanje), i to isto sunce koje mi je malo zasmetalo na poslednja dva kilometra trke, eto, meni koja toliko obožavam sunce. To vam je maraton…
Autorica teksta
Jedan od najboljih navijača je bila žena na terasi kuće tu negde pre prvog okreta, pre polovine trke, koja navija za sve redom polumaratonce, ali mene kad je videla: “maratonka, samo napred, držim fige” i to je jedan od prvih navijača kada kreneš da shvataš koliko se ljudi dive maratoncima.
Još jedan kratak razgovor tokom trke je bio sa čovekom koji me pretiče posle prvog okreta i on u plavoj majici ali sa crvenom narukvicom, ja ga pitam pa kako plava majica kad treba crvena, kaže greška izgleda, baš želi crvenu, kažem ja da posle traži organizatorima obavezno. Ali smešno je to što ga je moja mama primetila na okretu i vikala volonterima: “ode vam jedan plavi” u smislu da je omanuo stazu! (smeh)
Posle prvog okreta, u susret idu polumaratonci koji navijaju i kojima vidiš u očima kako se dive. Kad sam stigla da im gledam u oči pitate se… Stigla sam da gledam i u oči, i u odeću, i u more, i u planine… Zabavljala sam se sa brojanjem žena na maratonu, prva, druga, treća, ova je četvrta, ova je peta, ali možda ne zna da je peta…
Znate šta je fora u Boki: vi po dva puta vidite sve brže trkače od vas! To je ekstra. Viče jedna polumaratonka “Ajmo ženska!” i hvala joj!
Nekoliko momaka sa plavim medaljama viče: “ajmo mačko”, “ajmo maco”, “daj gas – ne štedi gas sad na kraju”! Hvala im, značilo je!
U restoranu je bila super klopa i čuvena kotorska krempita. Krempita je “nestala”. Još stolova je naručivalo ali nije bilo više… Na vreme sam stigla za krempitu – eto tako ćemo da merimo moje vreme i brzinu. Po tom kriterijumu. Narednih godina će to biti motiv da budem jednako brza! Predlog restoranima: napravite dodatne krempite za trkače!
Pre trke:
Preuzimanje startnih paketa u Tivtu je kod prelepog Gradskog parka. Pored dobijanja narukvice i startnog paketa, tu se kupuju karte za brod za navijače iz Tivta ka Kotoru nakon starta trkača i karte za povratak brodom u Tivat, a tu su štandovi drugih trka: Mostar halfmarathon, Splitski maraton, Skopje maraton, Durmitor trail. Kaže mama: nisam bila 50 godina u Mostaru! Kaže jedna žena: odmah to da ispravite, a mi kod vas u Beograd dolazimo. Kažem ja da ne vozim još uvek, iako imam položeno. Kaže organizator: imate avion. Sve smo rešili, još samo da vidimo medalju kakvu će da smisle… A Durmitor trejl takođe organizuje prevoz na start trke, bravo. A Splitski maraton je u jako dobrom terminu, 14 – 15. februar, jer mi tad imamo dva slobodna dana u Srbiji, 15. i 16. februar pa zavisi da li su radni dani ili vikend, veoma privlačno da se ode na more (i sunce) u februaru.
Posle trke:
Nakon povratka u Tivat, na toploj čokoladi i kuvanom vinu, upoznala sam još jednu maratonku, Kaću, u svojim četrdesetim. Slučajno mama i ja čujemo kako priča o maratonu i onda vidim crvenu narukvicu. Pričala mi je o svom prvom maratonu u Solunu po autoputu po suncu… Pričala mi je o hladnoći na ovom maratonu, jer je bila u šortsu i majici jer je prošle godine bilo toplo, a ove godine velika vlažnost… Eto jedan savet, gledajte detaljno vremensku prognozu i na osnovu nje se obucite. Kaća želi na maraton u New York i sigurna sam da će uspeti i otići i uživati.
U ponedeljak se nalazim sa drugaricom Biljom za doručak, a ono drug Milenko nosi ljubičastu medalju 10km oko vrata. Samo to mi je bilo potrebno da vidim pa da okačim svoju crvenu medalju i ne skidam ceo dan ni sledeće jutro na aerodromu i u avionu, i u Beogradu do kuće! Pita me momak da li sam se setila da skinem kad sam prolazila kontrolu na aerodromu, ali jesam. To je bio minut bez medalje. Na aerodromu kaže čovek: “crvena, crvena”. Ja odgovaram: “prvi maraton”. Bravo za njega što zna po bojama.
Gledam na instagramu zvaničnu stranicu maratona i čekam da vidim da li sam ubačena u snimak, jer se pitam da li je iko držao duže od mene ruke gore u ciljnoj ravnini. Ne znaš u šta gledaš, negde gore, ništa ne vidiš, samo osećaš.
U Beogradu sam imala lep povod da medalju opet okačim na vrat, a to je odlazak u teretanu pred trenera da se pohvalim i da sa devojkama iz teretane podelim moju sreću i oni su svi deo uspeha. Donela sam im pizzu na kojoj piše 42 da se prezalogaji posle treninga.
Za kraj:
Poseban pozdrav za snimatelja i idejnog tvorca sajta planinarimo.info i za njegovog prijatelja sa kojima sam tako lepo provela vožnju brodom od Kotora do Tivta. Slučajno smo mama i ja sele pored njih u brodu i pored dva momka iz Crne Gore (od kojih je jedan prvi crnogorac na polumaratonu, a ovo mu je prvi polumaraton, studira fakultet sporta) i ćaskale sve vreme! Snimatelj Miša i njegov prijatelj Mario su mi pričali o svojim maratonima, o maratonu u Istanbulu, o tome kako svuda idu kolima, o maratonu u Rimu, o tome kako dolaze u Beograd i Novi Sad, o tome kako takođe nemaju zamerku za organizaciju, o tome kako mladi treba da gledaju napred, a ne nazad… Kaže Miša: ovo što se ti sada tako smeškaš (osećaj euforije), “to su ovi” pa pokazuje telefon kako je guglao: endorfin, i ostala tri… dopamin, serotonin, kortizol. Ispravite me ako grešim. Moram to bolje da naučim. Što bi rekao Mario – čeka tebe još toliko toga.
Pozdrav Boka, do sledećeg viđenja!
Jasno vam je, već sam uplatila naredno izdanje trke. Decembar 2026. već znam gde provodim. Kritikovaće me Miša, ali sledeće godine trčim samo polumaraton u Boki jer ću da jurim PB – personal best. A maraton u Boki ću ponoviti neke godine sigurno.
Tijana Albijanić
* * *
Za domaćine je ovo bila peta uspješna sezona, kako organiziraju maraton u najljepšem zaljevu na svijetu, a meni drugi u Crnog Gori i prekrasnoj Boki. Bio je to zaista brz i lijep maraton. Znate kako se kaže “maraton za pamćenje”. Za razliku od drugih sportskih manifestacija – ova je obilno dokumentirana, jer je Miša tamo bio i trčao. 🙂
Bokeški maraton je ove godine okupio trkače iz 52. zemlje svijeta, a najviše sa prostora ex YU. Kao i uvijek, najbrojniji su polumaratonci, za razliku od maratonaca, kojih i nema baš puno. No, sve u svemu – 3.897 trkača je uspješno prošlo kroz ciljnu ravan. Ako ih usporedimo sa drugim, višestruko većim maratonima u svijetu, moram primijetiti da je ovdje bilo malo trkača na 5km i 10 km. Na halfmaratonu je ekipa bila zaista brojna. Na nekim drugim maratonima poput npr. Zagreba najviše bude trkača na 10km. Tako da je ovo zaista lijepa sportska manifestacija koja kao i drugdje, najviše okuplja trkače na 21km, a ja se nadam da će sve više biti i trkača na maratonu. Treba opravdati naziv “Bokeški maraton”. Osim toga kako uopće prelomiti preko usana “Trčao sam polumaraton na Bokeškom maratonu” – to je kontradiktorno. Samo me brukaju i sramote… 😉
Iako je Bokeški maraton mlad i relativno mali maraton – već sada je veći i znatno bolji od mnogi velegradskih maratona koji se održavaju 30 i više puta. Ekipa koja ga organizira je uspješno implementirala sve ono što trkači vole na ovakvim događajima. A to znači da su se potrudili i da im je stalo, odnosno da žele privući što više trkača i gostiju u vrijeme kad je sezona mrtva i apartmani zjape prazni. To je model koji bi trebali prihvatiti i mnogi drugi gradovi na Jadranu. Kod nas u Hrvatskoj to imaju samo Zadar sa utrkom Wings for Life i Split sa maratonom u veljači, kada su cijene znatno niže i trkači mogu uživati na rivi i morskoj obali. Još jednom ću podsjetiti da je najmasovnija i najbolje organizirana utrka u Hrvatskoj upravo Wing for Life, a od maratona Splitski maraton, treća utrka je Osječki polumaraton. Svi drugi su daleko iza…
Hvalim: Volontere, dječje utrke (to je mnogima gnjavaža, ali i jedina istinska vrijednost i budućnost sporta), informacije na FB, silne obavijesti i upute na email, pdf brošuru sa 15 str. detaljnih informacija, QR kod, cure i dečke na prijavama, ruksak za garderobu, ruksak za okrepu na kraju utrke, medalju, personalizirani broj sa oznakama države, majica sa imenima svih sudionika, različite boje za različite utrke, narukvice koje smo ponosno pokazivali, zvono na kraju trke, tombolu sa podjelom Garmin satova i vaučera za utrke (Berlin maraton i sl.), čitač startnog broja, kvalitetu razglasa, live rezultate, dodjelu nagrada, voditelje programa, after party, trkače koji naporne utrke plešu i šire dobre vibracije, vrijeme i mjesto radnje – BOKA U SRCU
Želim za ubuduće: Potrebno je postaviti kante za smeće na okrepama (da se volonterima olakša skupljanje razbacanih čaša). Vratite nam cure u narodnim nošnjama na dodjelu medalja. Angažirajte nam nekoliko glazbenika ili DJ-a na stazi. Start maratona treba malo više adrenalina (MNE himna prije samog starta, glasno odbrojavanje i sl.). Garderoba bi se trebala predavati na dan maratona.
* * *
Fotke je priložio i Mario Pavičić
Važno: Fotke možete preuzeti ako dođete direktno na portal, a ne preko Facebooka.
Rezultati: https://bokamarathon.com/rezultati/bokeski-maraton-2025/
* * *
Ako trebate: webshop, web hosting, vlastiti server ili dizajn web prezentacije – pišite na info@midnel.hr i zatražite ponudu, jer Internet je naše igralište – https://midnel.hr
