Utvrda Gračanica
31.03.2019.
Današnja internacionalna ruta je bila po mnogo čemu posebna, ali krenimo otpočetka. Planirano je sastati se u mjestu Baćindol, zatim odšetati do utvrde Gračanica i popeti se na vrh Kapavac na Požeškoj gori i istim se putem vratiti na mjesto sastanka. Iako sam imala primamljive druge planove (roštiljanje na Pljuskari, di ćeš bolje) privukla me ova ruta jer nikad nisam bila na Gračanici, a freak sam za dvorce, utvrde, stare crkve i slične divote. Isto tako, imala sam želju konačno upoznati famozne Mađare i provjeriti jesu li silne priče i urbane legende o njima i njihovoj nevjerojatnoj kondiciji istinite (i jesu, takvo što ne vidjeh, ne da hodaju, gotovo da trče).
Ahogy Doktor Kardos Doktor mondja a „Csak semmi pánik” című filmremek végén: A játszma véget ért, a kör bezárult! Az utolsó fehér folt is eltűnt a Szlavóniai Szigethegység térképéről. Immár a pozsegai Aranyvölgyet övező hegykoszorú minden hegységében jártunk.
A Pozsegai-hegység maradt utolsónak és a bemutatkozása igen jól sikerült. Huszonkilencen vágtunk neki az ösvénynek; huszonhárom magyar Pécs környékéről, Szolnokról, Veszprémből, valamint horvát barátaink Bródból, Pozsegáról, Szlatináról, hatan. Sajnos Miša barátunk a túra elején megsérült, reméljük, nem olyan súlyos a probléma, mint azt a helyszínen véltük (izomszakadás), és mielőbb újra látjuk! (Azt üzente, jól van és ne aggódjunk miatta.)
Nyugdíjas szekciónk – élen a Bélákkal – a lassan legendássá váló rohamtempót diktálta, amihez horvát barátaink lassan de biztosan „hozzászocializálódnak”. Jól éreztük magunkat. A többit pedig elmondják a képek.
Hajrá Miša!
Róbert Welsch
Oko devet sati smo se okupili kod crkve u Baćindolu (da smo znali što nas čeka možda bismo se i pomolili). Nas iz Hrvatske je bilo ukupno šest dok je kolega iz Mađarske bilo znatno više. Miša se pohvalio novim vozilom pa nam je poklonio naranče sa zanimljivim crtežom – Opelov logo. Vidim da nisam jedina koja ima sklonost Opelovim vozilima i to baš bijele boje. Jedino što se nisam sjetila častiti, ali to će biti jednog dana kad ne budem više ovoliko švorc.
Put do Gračanice je prvim dijelom makadam, a kasnije mjestimično vrlo strm uspon kroz šumu. I tu se dogodilo nešto loše: zbog ozljede mišića Miša nije mogao nastaviti s nama pa mu ovom prilikom želim što brži oporavak. Evo, napisat ću i priču, nije problem, samo nek’ ozdravi da nas može opet daviti i gnjaviti svojim fotoaparatom i pričom.
Na Gračanici smo napravili doista kratku pauzu za kratak obrok i obavezno naslikavanje. Od utvrde je najočuvaniji dio branič kula kojoj je nedavno obnovljen krov. O samoj utvrdi se zna jako malo, čak ni točno vrijeme njenog nastanka nije poznato, ali pretpostavka je da potječe s kraja 14. ili početka 15. stoljeća. U literaturi se koristi i naziv Lehowacz za koji nije sigurno da se odnosi na istu utvrdu.
Pretpostavljeni vlasnici utvrde su cernički plemići Desislavići, a smatra se da je svrha Gračanice bila obrana od Turaka. Postoji i legenda o ovoj utvrdi koja kaže da su ispod ruševina željezna vrata kroz koja se prolazi do podzemnih prostorija gdje se krije veliko blago.
Nismo tražili spomenuto blago nego nastavili dalje prema vrhu Kapavcu. Kapavac (618m/nv)je najviši vrh Požeške gore, ali i najviši vrh Brodsko-posavske županije. Vrhu smo se približili sa strane suprotne od one na kojoj Sandra i Franjo imaju vikendicu 😊
Na vrhu smo napravili dužu pauzu (i to se dogodilo, već smo postajali blago očajni i poželjeli potražiti na Google prevoditelju kako se na mađarskom kaže: „Kad će pauza?“. Ova pauza je srećom bila dulja od prethodne koja je trajala osam i pol minuta što je dovoljno za pojesti trećinu sendviča i snimiti nekoliko ne baš dobrih fotografija.
Nakon pauze za jelo (i pićence, skoro nam napili Sandru, nadali smo se da se radi o nekom čarobnom napitku koji ako već ne daje krila daje bar sposobnost da se čovjek neprestano pentra i silazi bez većih pauza, a da pritom ne zamre od napora) 🙂 krećemo istim putem nazad. Jedina je razlika bila to što se nismo penjali skroz do utvrde nego smo se nastavili spuštati prema selu. Jedva smo dočekali da uopće dođemo do utvrde, jer smo nakon gotovo šest sati hodanja bili prilično iscrpljeni. Čak nismo bili sigurni jesmo li ugledali krov utvrde kroz raslinje ili imamo skupnu fatamorganu (ne bi bilo čudno da se Sandri priviđa nakon mađarske cuge, ali ako svi to vidimo onda očito doista je tamo).
Moram priznati da su nas Mađari dobro iscrpili i da im je tempo doista impresivan. Čak sam posumnjala da su to uopće obični ljudi. 🙂 Hodaju bez pauza brzim tempom i opušteno ćaskaju na svom simpatično nerazumljivom jeziku. Pred kraj rute hrvatski ogranak Šapica se odlučio malo odmoriti kod lovačke kućice pa smo se pozdravili s Mađarima i poželjeli im sretan put. Dok smo kasnije laganim korakom šetali do crkve pretpostavili smo da su već prešli granicu. 🙂
Sve u svemu: jako zanimljiva ruta, dobro društvo i lijepa priroda – nadam se da će se ponoviti kad Miša ozdravi.
P. S. Ovim putem se ispričavam svima koji su primijetili bijelu Astru koja se vuče na relaciji Rešetari – Sibinj, to sam samo ja, nakon mađarske invazije jedva imam snage nagaziti na gas. Do sljedećeg druženja szia!
Ana Rosandić
Hrvatsko-ugarska bajka: Efektivnih 6 sati hodanja, odnosno trekanja s Mađarima, koji hodaju, a trče (trču kak volim reći jer u pitanju je neka čarolija) i igledaj stalno u pod te piju čudne proizvode od Apfel 🙂 Sandra, nitko nije čitao Snjeguljicu, pa je ljubazno prihvatila jabuku. Nažalost, ostali smo bez inicatora susreta koji je ozljedio mišić trčeć za dobrim fotografijama (pristojno) te Miši želim brz oporavak. Na ovom internacionalnom susretu otkrile smo da i Mađarice baš kao i mi u čoporu idemo na toalet, jesu se one bunile nešt’ ali nismo ih razumjele. 🙂 Oni ne pričaju rvacki, mi ne manđarimo, al divno smo se sporazumijeli… Prva hrvatsko-ugarska pauza trajala je čitavih 8:30 minuta (stopala sam vrijeme), druga u povratku kraće… a centralni odmor 20 tak minuta… Planinarenje od 9-16 sati i između 23 i 25 km. Pred kraj smo ih pozdravili i odlučili odmoriti… Dok smo odmarali zamišljali smo ih kakoko Flinstoni probijaju podove u automobilima i trče… dlDok smo mi došli do svog prijevoza, oni su već bili na granici. svaka čast za kondiciju… Da nije bilo micanja sata, tko zna kako bi mi još s njima prošli… Do sljedećeg znojenja u prekrasnoj prirodi… Baj baj…
Mina Marina Barić
Foto: Ana, Franjo, Sandra, Miša, Robi
