Pljuskara
25.09.2016.
Ispred Planinarskog doma “Đuro Pilar” (KT1) u Slavonskom Brodu okupila se međunarodna planinarska ekspedicija, kako bi u znoju lica svoji pohodila Dilj goru, taj nekoć moćni greben na dnu strašnog Panononskog mora.
Da je tako svjedoči i vrsta pauka dosada neviđena na ovim prostorima. Velik je poput lokomotive, sa očima poput mandoline. Zubi su mu strašni, a krici žrtava glasni. 🙂
Na dvadesetak stupnjeva Celzijusa, bez kapi kiše i vjetra što mrsi kosu, hodali smo i gugutali baš kako i dolikuje skupini od čak 32 izvajana i bicepsima prošarana tijela, što ženska, što muška. Malo se jelo, puno vode pilo, šalilo i svašta zbilo. Ako ste bili, onda znate, a svi što su ostali doma, danas su razočarani i čista koma.
Dilj gora
Szimpatikus erdős dombvidék az Arany-völgy (Pozsegai-medence) túlsó oldalán, pont olyan távolságban, ahová már kétszer meggondolja az ember egy felfedező expedíció szervezését. Most azonban a helyi Mancsok hirdettek oda túrát, amire abban a pillanatban jelentkeztünk, s ez jól mutatja, hogy ha szándék nem is, igény annál inkább volt bennünk erre a kirándulásra.
Harmincketten vágtunk neki Slavonski Brodból, ebből egy tucatnyi magyar. A Đuro Pilar turistaházban igazi déli vendéglátás (sütemények, italok). Szép erdők, bozótharc a végeérhetetlen dzsindzsásokban. A hangulatos Pljuskara-kanyonban minimál-vízesés (én is tudok ilyent, ha nagyon összeszedem magam). Misa mondja; rendes, nagy vízesés volt itt régen, ami néhány évtizede egy földrengés következtében megszűnt. Nyilván megrepedt a vízzáró réteg, ami a felszíni vizeket idevezette. Petnja festői mesterséges tava, után megint egy kis dzsindzsás, aztán kutyusok, a végén pedig újabb trakta a Đuro Pilarban. Felköthetnénk a gatyánkat, ha ezt a szíves vendéglátást viszonozni próbálnánk… Szép kirándulás volt, köszönjük!
Róbert Welsch
Kako je naš Dilj svojim šapama zagrlio Šapice
Kako sam obećala napisati nešto, red bi bio da par riječi i napišem.
Pa da krenemo otpočetka kako valjda priče inače idu. Nas par članica Planinarskog društva Dilj Gora Slavonski Brod došle smo nešto ranije u planinarski dom da dočekamo ostatak Šapica. Očekivali smo grupicu od 4-5 ljudi, no počele su pristizati grupice od 4-5 auta i nakupilo nas se 32 (koliko sam zapamtila bilo je tu Šapica iz Mađarske, Slatine, Požege, Osijeka, Donjeg Miholjca…).
Nama kao domaćinima bilo je jako drago vidjeti ljubomorna lica ostalih Šapica dok su razgledavali naš veliki i lijepi planinarski dom koji nosi ime po rođenom Brođaninu Đuri Pilaru (jednom od osnivača Hrvatskog planinarskog društva, geologa, sveučilišnog profesora, prvog profesora astronomije na Zagrebačkom Sveučilištu, rektora i putopisca – ako ne vjerujete meni provjerite Google) 🙂
Plan je bio markom do Pljuskare, pa do Petnje i nazad do doma. Plan je uglavnom uspješno ostvaren te se prehodalo preko 20 km.
Mnogima je bio prvi put da hodaju po Dilju, koji možda nema nekih velikih vrhova, ali zato je Dilj tako jako zagrilo Šapice da je na nekima ostalo i krvavih tragova. 🙂 Dilj se pokazao Šapicama sa svojim raznolikim stazama i šumamama, svojom Pljuskarom koja se godinama pokušava zaštiti, Diljskim okom (jezerom Petnja za koje smo saznali da je prvotno nastalo radi navodnjavanja planiranih polja riže) i najviše svojom divljinom.
Sreli smo tu i neizostavnog čuvara Pljuskare, HGSS koji je imao vježbu na stijeni na Pljuskari, ribare na jezeru koji su zbog Šapica vjerojatno ostali bez riba i brdske bicikliste koji su nas uspješno mimoišli.
Prvi put sam hodala sa Šapicama, al sigurno nije zadnji. Zašto? Jer se radi o grupi predivnih pojedinaca koji se razumiju bez obzira koji jezik govore i koji vole i poštuju prirodu i čovjeka koji hoda pored njih.
Hvala vam svima na divnom danu i dođite nam opet na Dilj. 🙂
Miranda Gavrić Jularić
S obzirom na poveliki broj sudionika, video se baš i nije mogao skresati, stoga bacite pogled makar na preskokce i pronađite svoje okice i dubokoumne izjave, i zanemarite snimatelja koji često šutjeti ne zna…
Naše su domaćice iz HPD Dilj – Gora: Dobrila, Marija, Suzana, Dubravka i Miranda, pokazale uistinu zadivljujuće organizacijske sposobnosti, te su nas sa puno ljubavi, strpljenja, pažnje i obzira – cijeli bogovi dan tetošile baš kao da smo njihove Gore list. Niti jednog trenutka se nisu odnosile prema nama kao stranicima iz preko-nekoliko slavonskih županija i država regije. Svaka im čast! Cure najbolje ste, ako ne i bolje. 😉
Naša je sada već ogromna planinarska nakupina, dobila nova lica, nabacila stari smiješak, upogonila neke nove kamere, demonstrirala: izdržljivost, borbenost, organizaciju i svakojako umijeće, što je posebno došlo do izražaja kad su nas napale bodljikave zmijolike nemani…
Uistinu nije bilo lako sačuvati bistar um u trenucima kada se Robi izgubio 🙂 ili kada je skupinu planinara napao roj stršljenova, aaa te strahote…
Od zanimljivosti izdvajam: neuhvatljive Japance koji šaraju po lišću, ukusne trnjine kakvih nema nigdje drugdje, lisičarke zlatno žute boje, leptire duginih boja, bradate pauke, našminkane Mađarice i Hrvatice, dečke bez kapi alkohola, veliki i lijep planinarski dom, Pljuskaru (278m/nv – KT13), vježbu HGSS-a, istezanja i akrobacije naših cura od kojih su ribiči na jezeru Petnja (KT2) naprosto poblesavili, dobre frizure, drvena srca, fine kolače, slatke sokiće, suhe nogice, i sveopće dobro raspoloženje. Pa tko to može platiti!?
Info: Slap Pljuskara je sredinom ’60-ih godina prošlog stoljeća u zemljotresu ostao bez vode, pa više nije lijep i moćan kao nekad…
Dragi moji planinarski prijatelji, lijep pozdrav na sve strane i hvala vam na ugodnom iako ne odveć znojnom druženju. Slijedeći susret ćemo vjerojatno odraditi na Krndiji i to na lokacijama sa puno potoka i vode što žubori. O da…
Budite vrijedni i polako, polako trošite baterije sa Dilj gore.
Miša Nicinger
