Planinarsko trčkaranje
11.08.2019.
Veselo i zanimljivo, bilo je danas na obroncima virovitičke Bilogore, na kojoj su članovi HPD-a Papuk u pratnji svojih gostiju i drugih ljubitelja prirode prošli stazu od Planinarske kućice Brusovi do jezerca Vilinsko oko i tako proslavili Dan grada Virovitice, odnosno manifestaciju Rokovo 2019. Pokazali su da u zdravom tijelu zdrav duh prkosi visokim temperaturama i stazu prošli u izvrsnoj atmosferi.
Natalija Matijević Štimac
Šapica iz Pule 🙂
Virovitičani su vam jedna mnogo zgodna i simpatična planinarska nakupina, čak i kad nema VIP ekipe. 🙂 Očekivao sam neka nadaleko poznata lica: Mirjana Špehar, Mario Ripli, Miloš Čović, Ivia Lovreković, Marina Grahovac, Deana Žada… Zauzvrat sam upoznao: Matka, Nataliju, Marijanu, Anitu, Liljanu… Od poznatih faca jedino Elen Beck i Ivica Kašuba ali taj momak kao pripadnih HGSS-a vrijedi za dvoje, ako ne i troje. 😉
Vjerujte mi nisam znao da ovo ustvari nije planinarski pohod nego izlet za sve građane Virovitice. To znači staza je bila ne laka, nego turbo lagana, prava smijurija, ali je zato ekipa bila mila i draga, pa su dobili prolaznu ocjenu. A što ću kad su sjevernjaci, moram ih braniti, hehe.
Da ne bi bilo zabune – Bilogora je povelika i prostrana gora kao i svekoliko slavonsko gorje, i možete su pošteno nahodati, ali ako ćemo pravo nije ona ni blizu opakog Psunja, Papuka i Krndije. No, kad bi se zavrtio jedan mali krug od 25 km, ne birajući lagano i jednostavno – utrošak kalorija bio bi znatan, a znojno stanje “mokar kao Miš+a” hahaha.
Sukladno tome, na startnoj crti se pojavilo i staro i mlado pojačano četveronožnim ljubimcima. Pojavila se čak i jedna cijela obitelj (mama, tata, seka, braco i pas) i preko nekoliko gostiju (npr. ja). 🙂
Bilo je vruće za pop… pa ni sam puno fotkao, snimao niti intervjuirao, radije sam se družio. A opet, i bilo je sve to skupa jako kratko, što reporteru na terenu ne daje puno manevarskog prostora…
Ovako to izgleda kad se 115 min. lagano planinari 5,4 km i ostvari 352 m visinske razlike
Kako bi mrvicu začinili ovu uistinu jednostavnu i nezahtjevnu hodnju mlađahni triatlonac Matko i ja odlučismo odraditi jedan lagani trening i krenusmo trčati malo putem, malo stramputicom. Nije nešto, al nije da nije! Zašto? Zato jer ja nikada ne trčim tako brzo. Jedan kilometar smo odradili pri tempu od 4:17 pri čemu smo išli do 4:03 a to je za mene auuuuuu vau! Tako nekako. Bravo ja! A Matku je to normalna stvar, pa da… Mlad dečko. Jbg.
A ovako to izgleda kad se 35 min. trči 5,9 km i ostvari 296 m visinske razlike
Sve drugo što bi vas može biti zanimalo možete pronaći u galeriji fotografija i našem malom i bezukusnom video zapisu. Bezukusan je, jer nisam odradio standardnu ponudu majmunarija. Ako tako nastavim (a neću) mogao bih se stopiti u sivilo i bezličnost i postati mračni mudrijaš koji dosađuje sam sebi i svima oko sebe. A vi znate da ja nisam takav i “nedobog” da postanem, mislim takav. Uf. Nešto me žiga oko srca od same pomisli da bih moga postati mrtvo planinarsko puhalo. Neću tooooo!
Učlanio sam par novih šapica i jednoj od njih, koja voli veliku, poklonio moju najveću, šapicu. A nova serija je već u izradi. Ništa ne brinite – biti će za sve muške i ženske…
Do novog znojnog susreta sa vama, ostajte mi dobri, vitki, čili i vazda musavi & slatki bili.
Fotke su priložili: Matko Kolesarić i Marija Vorkapić
P.S. Turbo ukusni paprikaš je bio mnogo vruć i besplatan, a dijelio se šakom i kapom. Respekt i hvala.
